BLOG 17 4

Misteriozna koverta je gurnuta ispod mojih vrata u samo svitanje. Spazila sam to krajičkom oka istog trenutka i potrčala da vidim ko je to i o čemu se radi, ali je neuhvatljivi počinilac već zamakao izvan pogleda. Kada sam je otvorila, našla sam ovo:

"Nikada ne možeš znati kada ugasiš svetlo šta će te snaći
susret sa 'putem kojim se ređe ide' možda ćeš naći
Ponoć u fabrici kišobrana"

Moraću da nađem sveće... i masku! Odmah sam prepoznala rukopis. Dragi I <3 NYBoy, kakav trik si sada izvadio iz svog tako-staromodnog-i-dragog rukava?

Ponoć nikako da dođe, a dan nikako da prođe. Vreme je čudna stvar - može da se vuče "kao prebijena mačka" ili da "leti brzinom munje", ali izgleda da radi uvek suprotno od onoga što u tom trenutku želiš...

Kada je konačno došlo 11:30, pažljivo sam uzela sveću i spustila se na ulicu, željno i radoznalo se približavajući toj ofucanoj staroj fabrici kišobrana. Što sam bila bliže, to se pridruživalo sve više ljudi koji su nosili sveće. Tiho smo "bacali poglede" jedni prema drugima, kao da smo deo nekog tajnog društva. Šta svi mi radimo ovde? Šta znači ovaj ponoćni skup?

Na ulazu u fabriku je gorela usamljena baklja, osvetljavajući natpis sa jednostavnim uputstvom:

"Upali sveću. Kreni uz stepenice. Treći sprat."

Prinela sam fitilj sveće baklji, upalila je i krenula da se "vučem" uz stepenice. Prvi sprat. Drugi. Treći. Celo mesto je svetlucalo od treperavih plamičaka sveća. Odsjaj stotina malih sveća na dugačkim polupanim prozorima, zamračenim licima, ispod visoke i tamne tavanice...

Čula sam za ovo ranije: žurka u mraku. Kasnonoćni skupovi, ali bez struje. Zato se i nisam iznenadila kada sam videla bubnjeve poređane u krug u centru prostorije na trećem spratu. Jedva vidljive ruke su davale život ritmu, a svi u zgradi su polako počeli da igraju. Progurala sam se kroz gužvu da bolje vidim muzičare. Jedno lice mi je bilo jako poznato.

I <3 NYBoy, prevazišao si sam sebe.