• Sada Domacica
  • Sledeće 01.50H 10 Biggest Tracks Right Now
  • Kasnije 02.50H Music Non Stop
  • Još kasnije 06.10H Morning Mix

Vesti / Intervju

Repetitor: Zajedno nas održava ljubav! (MENT Promo / Ales Rosa)
Repetitor
Intervju

Repetitor: Zajedno nas održava ljubav!

Objavljeno 30.01.2017. 17:00h Izvor slike: MENT Promo / Ales Rosa
Prvog februara u Ljubljani počinje treći MENT festival na kojem je prošle godine nastupao i bend Repetitor. S obzirom na to da festival okuplja mlade bendove i izvođače iz cele Evrope te neke od najvažnijih ljudi iz industrije, zanimalo nas je šta dobro donosi jedan takav festival upravo onima zbog kojih je i osmišljen.

Beogradski bend Repetitor na sceni je već deset godina. Iza sebe imaju četiri studijska albuma, a kritika i publika im tepa da su jedan od najenergičnijih bendova na ovim prostorima. Boris Vlastelica binu deli sa dve devojke; Anom-Marijom Cupin i Milenom Milutinović. U intervjuu za MTV prokomentarisao je godinu iza nas, koje su im želje, što im je najmrskije u poslu, zašto neće snimati muziku na engleskom, zašto je, prvenstveno mladim bendovima, bitan festival poput ljubljanskog MENT-a.

MENT traje od 1. do 3. februara, a kroz festival će proći više od 50 izvođača koji će imati priliku da se predstave pred nekima od najvažnijih ljudi u muzičkoj industriji. Oni i publika imaće priliku da učestvuju na zanimljivim konferencijama, saznaju šta je relevantno u industriji danas i pokušaju da reše probleme. Detalji te čekaju OVDE.

Srećni praznici #tung #raspust

A photo posted by Boris Vlastelica (@repetitor_bgd) on Dec 24, 2016 at 5:03am PST

Vi ste na MENT festivalu nastupili i prošle godine. Kakva su vam iskustva?

Odlična. MENT je sjajno organizovan festival sa uvek svežim bendovima.

Da li ste vratili s nekim kontaktima koji su vam koristili kasnije?

Jesmo da, zato i kažemo.

Festival osim muzičkog dela ima bogati konferencijalni program na kojem se okupljaju neki od najvažnijih ljudi u muzičkom svetu i predstavnici nekih od najvećih svetskih festivala uključujući i britanski Glastonbury. Koliko je to dobra prilika za izvođače i bendove, pogotovo one neafirmisane, da se dodatno poguraju van regije?

To je i najveća prednost ovakvih festivala, posebno što je naš utisak, nakon par evropskih turneja, da bendovi sa ovih prostora i tek kako mogu da se porede sa evropskim i da i pomenuti ljudi iz posla dobro reaguju na naše bendove.

Što se tiče nastupa van regije, svirali ste već u Kini, Rusiji i po Evropi. Koja je razlika između sviranja pred publikom koja govori ili ne vaš jezik? Planirate li možda da snimite nešto na engleskom jeziku? Ili se bolje ne upuštati u to?

Nema razlike za nas, publika reaguje isto, ljudi i kada ne shvataju reči budu uhvaćeni u kovitlac energije. Nismo nikada planski pristupali pravljenju pesama, niti pravili primenjenu muziku, mi to radimo samo da se izrazimo, a najbolje se izražavamo na jeziku na kom razmišljamo.

S obzirom da je ideja MENT-a da približi muzičku industriju muzičarima, koliko vam je važna podrška koju dobijate od izdavača, PR-ova i slično?

Važno nam je da sarađujemo sa ljudima sa kojima se dobro razumemo, a imamo sreće da je Moonlee Records takva izdavačka kuća da se sve vrlo lako dogovorimo i da imaju razumevanja za bend, nikad se ne mešaju u muziku niti stil, a mnogo pomažu, pre svega oko zakazivanja koncerata. To je danas retkost u muzičkoj industriji, posebno ovde kod nas.

Ove godine jedna od tema na konferenciji je ex-YU scena s naglaskom na festivale kojih je iz godine u godinu sve više. Da li je za bendove prestiž svirati na većem festivalu? Otvara li se time više vrata za solo nastupe? Kakva su vaša iskustva?

Veliki festivali imaju mnogo veću promociju nego samostalni nastupi i veliku prednost da vas vide ljudi koji to nisu planirali, slučajno u prolazu ili čekajući neki drugi bend. A bendovima je drago kada sviraju sa drugim muzičarima koje vole, posebno velikim. Naravno da to što ste pozvani na takve događaje otvora prostor za više solo nastupa i bolje uslove.

Svoj prvi debi album „Sve što vidim je prvi put“ objavili ste 2008. godine, sledeći je stigao četiri godine kasnije, a aktuelni „Gde ćeš“ objavljen je 2016. godine. Da li je to neko vaše pravilo snimanja albuma svake četiri godine? Sledeći možemo da očekujemo 2020. Ili?

Albume objavljujemo izgleda samo kada su Olimpijske igre. Tokio 2020!

Većinu pesama s albuma „Gde ćeš“ svirali ste duže vreme na koncertima pre objavljivanja. Da li vam reakcija publike određuje koje će se neobjavljene pesme na kraju naći na albumu?

Pre svega mi znamo po svom osećaju kada neku pesmu odsviramo pred publikom prvi put da li je to to ili nije. Ne bih rekao da reakcija publike to određuje već samo sviranje pred publikom jer drugačije je kada sviramo samo nas troje u sobi u BIGZ-u, nekako tek kada to izvedeš pred ljudima ti osetiš da li je to nešto što bi i dalje voleo da izvodiš pred ljudima.

❤️ zg

A photo posted by Boris Vlastelica (@repetitor_bgd) on Dec 3, 2016 at 8:58am PST

Vaš tip muzike teško je strpati u neku fioku, što je sasvim u redu. S obzirom na to da tu ima svega, od alt-rocka, nekakvog post-punka… Koji su vam bili uzori kad se počinjali kao bend?

Kada smo počinjali kao bend nismo imali pojma da uključimo pojačala i setujemo bubanj, a kamoli da sviramo, tako da neki muzički uzori su mogli da postoje samo u teoriji. Tu smo pre svega prihvatili filozofiju Ramones-a, jednostavno i iz stomaka. Malo jer nam je bila bliska, a malo jer i nismo znali ništa drugo.

Kritičari (i publika) se slažu da ste i nakon deset godina i dalje ostali podjednako žestoki, sirovi, beskopromisni. Iziskuje li uopšte trud to sve sačuvati nakon toliko godina, ako uzmemo u obzir da se vi kao pojedinci unutar benda menjate, a time možda i vaši afiniteti?

Zvučaće banalno ali iziskuje pre svega ljubav. Imamo sreće da smo svo troje emotivni ljudi koji ne drže puno stvari u sebi, saspemo jedni drugima sve, što treba i što ne treba, ali smo odrastali zajedno i odani smo toj našoj zajednici, volimo je i čuvamo i ne dozvoljavamo da se problemi gomilaju pod tepihom. Ali pre svega mislim da nas je zajedno održala ljubav prema zajedničkom sviranju. Tu se desi nešto neopisivo što svi mnogo volimo.

Neke pesme, pogotovo s prvog albuma, gotovo  je nemoguće čuti na koncertima. Da li je to zbog pomenutog menjanja afiniteta?  Stidite li se možda nekih pesama kao što je u ljudskoj prirodi da se stidimo nekih postupaka? 

Pa sada imamo dovoljno pesama da ne možemo sve da sviramo. Prošaramo spisak sa nekom starom pesmom svako malo, jedino ne sviramo Prosečan čovek. Ne sramimo je se, napisao sam je sa 17 godina i zvuči dobro, ali jednostavno ne stojim više iza poruke teksta.

Osećate li nakon toliko godina pritisak kada svirate pred velikom publikom? Recimo na velikim festivalima poput INmusica, EXITA?

Nema na bini prostora za bilo kakav pritisak, tremu ili bilo šta, sve to prođe čim krene koncert i tako je uvek bilo, samo se istopi i onda shvatiš da je sve to bio neizdrž da izađeš na binu i daš to što imaš da daš. Velika publika je još apstraktnija nego kada vidiš svako lice, kada su svi tu blizu i kada ih je malo. To da nas je gledalo 3-5-10 hiljada gledalo doživiš tek posle.

Na kojem velikom festivalu još uvek niste svirali, a voleli biste?

Primavera, SxSW…

Da li sve troje živite isključivo od muzike ili neko od vas ima posao sa strane?

Muzika je osnovna i glavna stvar koju radimo. U ostatku vremena radi svako još po nešto, ali definitivno živimo od muzike.

Koncerti, probe, stvaranje muzike su vam, pretpostavljam omiljeni deo… A koji vam je najmanje drag? Družite li se sa svojim fanovima nakon koncerata? Kako gledate na intervjue? Što vam je baš mrsko?

Izgubljeni sati. Često moraš kao statista na snimanju filma, dugo da budeš negde gde ne možeš ništa drugo da radiš osim da čekaš da dođeš na red. Moja teorija je da je to velikim delom razlog što su poroci toliko prisutni u rokenrolu. Da prekrate vreme. Posle koncerta je sve opušteno, tada može i druženje i sve.

Kako bi rezimirali muzičku 2016. godinu?

Za nas troje kao bend je bila možda i najbolja do sada. Novi album, puno koncerata za pamćenje, svirali smo u 18 zemalja širom Evrope tako da i nije bilo vremena da je tako dobro ispratimo šta se sve izdešavalo na sceni, ali definitivno treba obratiti pažnju na par mladih bendova iz Beograda. Prvo i osnovno Vizelj, ali i Dogs in Kavala i Klotljudi.

Razgovarala: Marta Stupin / Fotke u tekstu: MENT Promo / Ales Rosa

Komentariši

Želiš da ostaviš komentar? Registracija je brza i jednostavna, registruj se odmah i uključi se u raspravu.

Vezano

Intervju

Stray Dogg: Krajnje je vreme da probamo nešto van Balkana

Nakon brojnih uspeha na domaćem terenu, uključujući i nedavno prvo mesto na Domaćici, regionalnoj MTV listi, Stray Dogg ekipa zaputila se u holandski Groningen, gde su nastupali na čuvenom Eurosonic festivalu!

MTV za poneti! Prijavi se na naš newsletter ovde: